АУТОР: Др Адам Црнобрња
Српско археолошко друштво, Београд / Народни музеј, Београд
Када се поведе разговор о уништавању и угрожавању археолошког наслеђа, најчешћа асоцијација су особе које прекопавају археолошке локалитете, уништавају контексте налаза и односе све за шта процене да се може добро уновчити (код нас познати као: дивљи трагачи, златари, детектораши и сл.). Међутим, нису они једина претња археолошком наслеђу. Једнака, ако не и већа опасност по археолошку баштину у Србији је изградња – индивидуална, стамбена, инфраструктурни радови, изградња путева и друге врсте радова (више о тој проблематици у чланку на стр. 337–345. часописа на линку: https://www.academia.edu/41791768).
Археолошко наслеђе је веома специфично јер за његово постојање често не можемо знати пре но што се започнe неки ископ или археолошка истраживања. Комплексну област правне заштите археолошког наслеђа у Србији у овоме чланку нећу разматрати у целости, већ ћу указати на један мање познат проблем, а то је заштита археолошког наслеђа у оквиру корпуса већ проглашених културних добара.
Пре тога бих морао да вас упознам барем са основама заштите археолошког наслеђа у складу са Законом о културним добрима. Укратко би се то могло исказати на следећи начин:
1) Регистрован археолошки локалитет. Сваки археолошки локалитет чије је постојање утврђено на основу површинских налаза, рекогносцирања, археолошких истраживања.
2) Евидентиран археолошки локалитет. Овај статус археолошки локалитет добија увођењем у званичну евиденцију стране територијално надлежног Завода за заштиту споменика културе. На први поглед тај корак се може чинити као формалност, али његове правне последице су веома озбиљне. Иако неки археолошки локалитет постоји хиљадама година, и за њега се зна (регистрован је) дуже од столећа, тек уписом у евиденциони лист он почиње да ужива претходну заштиту у правном смислу. У том статусу може бити само три године, и ако у том року није проглашен за културно добро – он губи статус добра које ужива претходну заштиту. Србија је јединствена по томе што археолошки локалитети, на основу тумачења Закона о културним добрима, не уживају трајну претходну заштиту.
3) Археолошко налазиште – културно добро. За претходно евидентирани локалитет израђује се елаборат који се упућује Републичком заводу за заштиту споменика културе, који потом предлог за утврђивање локалитета за културно добро шаље Министарству културе и информисања, да би на крају тај предлог дошао на Владу Републике Србије која, по закону, утврђује археолошки локалитет за Археолошко налазиште, то јест утврђује му статус културног добра.
4) Културно добро може бити категоризовано и у више статусе: културно добро од великог значаја (утврђује га Влада Републике Србије) и културно добро од изузетног значаја (утврђује га Скупштина Републике Србије).
5) Највиши статус које неко културно добро, па тиме и археолошки локалитет може имати, јесте упис на Листу светске баштине (UNESCO)
Kao што се из свега горенаведеног може видети, административни пут проглашења неког локалитета за непокретно културно добро је дуг, али се може помислити и да је све то ипак релативно лако достижно. Бројке нам, међутим, говоре другачије. У Србији имамо око 20.000 регистрованих археолошких локалитета (процена је да још 60–80.000 тек треба да откријемо), а од 1947. до 2020. године за свега њих 194 је утврђен статус културног добра. Зашто је тако мали број археолошких локалитета у статусу културног добра, обрађиваћемо у неком наредном тексту.
Овде бих желео да укажем на археолошке локалитете који су „сакривени” унутар других врста културних добара. Поред 194 археолошка налазишта која су као таква проглашена за културна добра, још око 70 културних добара других врста, попут манастира, тврђава, знаменитих места и других у својим границама садрже и археолошку баштину. Археолошко наслеђе се у тим случајевима неретко налази у улози нежељеног пасторчета. Наизглед би се могло помислити да је ту све у најбољем реду, као и да је археолошко наслеђе у таквим ситуацијама добро ушушкано и сигурно. Пракса показује да, нажалост, не иде увек све онако како би требало. Пажљивом и упућеном посматрачу у немалом броју ситуација бива јасно да се чак и у оквиру непокретног културног добра друге врсте према археолошкој баштини може односити као према нужном злу, уместо да се оно посматра и третира као саставни део прошлости, ако не самог надземног културног добра, онда макар као што слово закона прописује.
Један такав случај, можда и најдрастичнији, можемо видети на примеру третмана Великог града Смедеревске тврђаве (о њеном историјату, организацији и изгледу видети: http://www.smederevskatvrdjava.com). Смедеревска тврђава је прошла кроз утврђивање свих степена заштите, па и више од тога. Још 1946. године је као културно-историјски споменик стављена под заштиту државе. Потом је 1975. године утврђена за споменик културе, да би 1979. године добила статус споменика културе од изузетног значаја (о њеној правној заштити и споменичким својствима видети: https://nasledje.gov.rs/index.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=43676). И ту није крај. Од 2010. године Смедеревска тврђава налази се и на тентативној Листи светског наслеђа при UNESCO-у (https://whc.unesco.org/en/tentativelists/5538/).
На сајту UNESCO-а стоји и следећа Изјава о аутентичности и/или интегритету:
„Смедеревска тврђава је сачувана у свом интегралном облику, укључујући дворац – Мали град, и градско насеље ограђено бедемима и кулама. Висок ниво очуваности кула и зидова омогућио је обнављање њихових горњих делова, користећи оригиналне материјале, док су пронађене грађевине дворског комплекса сачуване. Подручје градског насеља није археолошки истражено, па је мало информација о његовој урбаној структури доступно. Археолошка истраживања налазишта треба да се спроведу након завршетка геомагнетног снимања. Добро очувани и аутентични одељци утврђења пружају могућност да се виде њихови оригинални облици, елементи одбране и њихове укупне вредности” (део који се односи на археолошко наслеђе подвукао је аутор овога текста).
Чињеница да се археолошко наслеђе налази унутар споменика културе под највишом категоријом заштите (културно добро од изузетног значаја), као и да је немали део одељка у изјави о аутентичности на сајту UNESCO-a посвећен тој врсти баштине, одаје утисак да можемо бити спокојни. Уистину, добро осмишљена и спроведена археолошка истраживања унутар Великог града могла би да донесу обиље информација о животу у средњовековном граду и потоњим периодима, али и да обогате атрактивност туристичке понуде у будућности.
Једини тренутно добро презентовани објекат унутар Великог града Смедеревске тврђаве јесте тзв. „сакрални објекат” у њеном југоисточном крају. А ни он није био резултат претходно осмишљене археолошке кампање, већ је његово откриће последица прокопавања канала за постављање дренажних цеви 1981. године. Тек потом су уследила заштитна, и за њима и систематска археолошка истраживања. Такав след радњи је недопустив у савременој пракси заштите културних добара. Ни један ашов не би смео да буде забоден у земљу без претходних археолошких истраживања, и тек након њиховог окончања се уопште и може разматрати да ли ће налази бити презентовани на лицу места, или се може приступити било каквој изградњи изнад њих. Оставимо за сад по страни питање шта је уопште компатибилно градити унутар културног добра од изузетног значаја, а које у себи крије и археолошку баштину.
Међутим, на грешкама се није учило. У пролеће 2017. године у медијима се појавила информација да су Град Смедерево и Атлетски савез Србије потписали протокол о сарадњи поводом изградње атлетског стадиона у самој Смедеревској тврђави. Вест је била толико невероватна да је било тешко поверовати да је истинита. Не само да је то било истина, већ је изградња атлетске стазе овога пролећа и приведена крају.
Питања која су се тим поводом појавила у јавности односила су се, што је и логично, на оправданост изградње атлетске стазе у тврђави која је кандидована за упис на Листу светске баштине UNESCO-a. Због чега је атлетска стаза морала баш ту да буде изграђена? Колико је тај садржај компатибилан са спомеником културе од изузетног значаја? Да ли ће и како та градња утицати на процес уписа на Листу светске баштине? Како је уопште надлежна служба заштите непокретних културних добара могла да дозволи такву изградњу?
Сва та питања су на месту, али археолошко наслеђе се поново „измигољило” из фокуса интересовања, јер мало људи и претпоставља да се оно ту налази. А највећи губитник у целој тој причи и јесте управо археолошка баштина која се крије испод земље Великог града Смедеревске тврђаве. Претпоставимо да се испостави да атлетска стаза заиста представља препреку за упис на Листу светске баштине, или да једноставно у блиској будућности, након додатних анализа, службе заштите установе да та два садржаја ипак нису компатибилна. Грешка се може исправити, атлетска стаза се може уклонити, површина терена довести у претходно стање. Све то би коштало, али није неизводљиво, и све ће изгледати као и пре. Али само наизглед. Археолошки слојеви који се налазе испод површине земље чине саставни део комплекса Смедеревске тврђаве. У њима су остаци свих периода живота у њој. Бедеми и куле нам сведоче само о једној, војној страни приче. Испод земље се крију остаци цркава, џамија, улица, кућа, гробаља, предмети које су њени житељи користили, остаци свих пожара, преградњи и смена власти које су тврђавом управљале.
Иако атлетска стаза нема темеље и изгледа равно, њена изградња морала је да зађе и у археолошке слојеве. Увидом у пројектну документацију установили смо да током њене изградње није вршен ископ на дубини не већој од 50 цм, како је наглашавао Републички завод у својим условима. На више места су планирани и укопи на знатно већим дубинама, ради дренаже терена, а биле су неопходне и денивелације, и скидањем и насипањем земљишта (детаљније о томе на линку: https://www.academia.edu/35690553). Шта је оштећено од археолошког наслеђа, не знамо. Оно што је сигурно јесте да никаква претходна археолошка истраживања нису вршена, како недеструктивним методама (геофизичка снимања), тако ни путем самих археолошких ископавања.
А препоруке (и обавезе) које се налазе на сајту UNESCO-a су јасне – археолошка истраживања налазишта треба да се спроведу након завршетка геомагнетног снимања. Ту изјаву написале су наше службе заштите непокретног културног наслеђа. За почетак ћу се осврнути и на сам избор недеструктивних истраживања у тој изјави – геомагнетна снимања. Један покушај вршења геомагнетних снимања у Смедеревској тврђави, за која сам сазнао у усменој комуникацији са колегама, неславно је прошао. Велику сметњу таквим снимањима представљају метални објекти који се налазе испод земље, а њих би у Великом граду морало да буде веома пуно, као последица велике експлозије 1941. године. Метода снимања георадаром би у таквим условима била далеко примеренија. Та друга метода је скупа, али би могла да да сјајне резултате. Док геомагнетно снимање приказује 2D слику (основе објеката, ако нема других сметњи), снимање георадаром даје 3D слику (основе објеката по слојевима, са пресецима на сваких 10 цм дубине). По максималним тржишним ценама у Србији, снимање георадаром целе површине Великог града Смедеревске тврђаве до дубине од 3,5 м, са обрадом података и израдом финалних извештаја, коштало би око 9.000.000,00 динара. Чини се да је то много? Поређења ради, узећемо износе који су последњих година издвајани за истраживања и конзервацију Смедеревске тврђаве. За археолошка истраживања Варошке капије издвојено је током 2019. и 2020. године укупно 4.400.000,00 динара. За конзервације и реконструкције неколико кула и дела бедема, од којих неке још нису завршене, у периоду од 2013. до 2018. године преко конкурса Министарства културе и информисања издвојено је укупно 78.470.753,00 динара. У истом том периоду за археолошка истраживања било које врсте нису тражена никаква средства од Министарства културе и информисања, па нису ни добијена. Ако томе додамо и податак да се археолошка истраживања 2019. и 2020. године врше због потреба обезбеђења података за повлачење финансијских средстава из ИПА пројекта за даље радове на надземним деловима културног добра, изгледа да археолошкко наслеђе унутар Смедеревске тврђаве заиста има положај нежељеног пасторчета.
Пример Смедеревске тврђаве показује нам тужну слику у којој се може наћи археолошка баштина чак и када чини саставни део културног добра од изузетног значаја. Иако савремене методе омогућавају да се цео простор истражи најпре недеструктивним методама, након чега би се пажљиво и рационално могла планирати архолошка истраживања, то се не чини. Чак и када се појави опасност да савременим интервенцијама археолошки слојеви буду оштећени, то се превиђа.
Погледајмо сада мало ширу слику степена угрожености археолошке баштине у Србији. Ако је однос према њој овакав унутар културног добра под највишим и најстрожим режимом заштите, колико је угрожена у осталим случајевима? Какав третман археолошког наслеђа можемо очекивати на око 20.000 регистрованих локалитета који, по слову закона, не уживају барем пуну претходну заштиту? Шта да очекујемо у случајевима када се током неке градње открију нови археолошки локалитети?
Археолошка баштина је најосетљивија и најугроженија врста културног наслеђа у Србији. Било какво оштећење археолошког локалитета и археолошких слојева је неповратно. Њих не можемо реконструисати попут зграда, бедема и кула. Археолошко наслеђе уништавају дивљи трагачи, оно смета инвеститорима који граде, службе заштите га неретко третирају као наслеђе секундарног значаја, за његово истраживање и презентацију издваја се недовољно новца.
Третман археолошког наслеђа у Смедеревској тврђави данас изгледа као лош пример, а већ догодине би могао да буде један од узора како се треба односити према тој врсти баштине у Србији. Само би се требало сетити шта је наведено у изјави приложеној при стављању Смедеревске тврђаве на тентативну Листу светске баштине UNESCO-a. Најпре недеструктивна археолошка истраживања, потом планирање и спровођење циљаних ископавања, добијање нових података, обогаћивање туристичке понуде, омогућавање нових реконструкција… Могућности су многе, а пут је један и јасан. Третирати археолошко наслеђе како налажу правила струке, схватити да је оно јединствен и неодвојив део споменика културе у коме се налази, увидети да је оно развојна могућност, а не оптерећење.
НАПОМЕНА: У тексту су изнети лични ставови аутора.
