На простору читаве Европе током минулих векова јеврејско становништво је мигрирало, задржавало се на појединим местима дужи или краћи период али и било протеривано услед етничке и верске нетрпељивости. У време крсташких ратова и касније инквизиције и Реформације Сефардима и Ашкеназима било је забрањено исповедање вере на Пиринејском полуострву и у Средњој Европи.
Протеривањем Турака, почетком XVIII века долази до насељавања јеврејског становништва на простору данашње Војводине у оквиру Хабзбурашке монархије. Године 1867. они су изједначени са другим народима на територији Монархије, док је јеврејска вера изједначена са осталим вероисповестима 1895. године.
У годинама јачања ционистичког покрета на тлу Европе и почетним миграцијама јеврејског становништва на простор Блиског истока на подручје тадашње британске колонијалне управе (Палестина, Цисјорданија), британски министар спољних послова Артур Балфор је донео 1917. године своју чувену декларацију (Балфорова декларација) у виду послатог писма чувеном ционисти лорду Ротшилду. У декларацији се подржава идеја о Палестини као домовини Јевреја. У њој се обећава британска помоћ јеврејском народу под условом да поштују права нејеврејских етничких група у Палестини. Краљевина Србија је била једна од првих држава која је усвојила поменути документ.
Јевреји у Југоисточној Европи, па самим тим и на простору Војводине имали посебан статус, а током столећа, њихово место постаје све значајније. Ситуација се мења у периоду Другог светског рата и Независне државе Хрватске када су синагоге биле паљене и уништаване. Период под комунизмом обележио је наставак рушења синагога и њихово коришћење у разне друге намене и сврхе попут пољопривредних (складишта, магацини и др.).
Данас постоји три синагоге на географском подручју Војводине, једна у Новом Саду, једна у Суботици и једна у Земуну. Током Другог светског рата и у периоду 1945-1990. године срушено је или запуштено 60 јеврејских синагога на простору Војводине. У Банату су синагоге рушене од стране нациста за време Другог светског рата. У Срему су у исто време рушене од стране усташа, док су у Банату синагоге рушене после Другог светског рата од стране комунистичких власти. За многе синагоге се не зна да су постојале у мањим местима. Како се ради о једиственим споменицима културе и историје важних периода у мултиконфесионалном и мултиетничком развоју овог простора потребно је осавремењен попис свих синагога на територији Војводине са што више историјских информација у свакој срушеној, али и покушај туристичке валоризације постојећих 5 синагога. Важно је да синагоге пошто се не користе више у молитвене и ритуалне намене користе за промоцију јер се на тај начин постиже њихова самоодрживост. Нажалост, смањени број чланова јеврејских заједница доводи до тога да је потребно нађи одрживе начине финансирања одржавања тих објеката и кроз организовање туристичких посета може се постићи економска одрживост.
Један од начина јесте мапирање значајних трагова јеврејске културе на тлу данашње Војводине, као и приказивање историје Јевреја на овом простору као део ширих државних заједница и процеса унутар њих, од средњовековне Краљевине Угарске до модерне Републике Србије. И на крају креирање културне руте повезивања синагога у једиствен туристички аранжман посете који би се нудио страним и домаћим гостима који долазе у Војводину. Мапирање свих локалитета и израда дигиталне карте са најважнијим информацијама урађена је за ширу јавност са свим вредностима и атрактивностима које су привлачне са аспекта културе, туризма и историје.
Истраживање је подржала Амбасада Израела у Србији.
доц. др Растислав Стојсављевић
